AUROVILLE - Green Passenger
Aurovil
64
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-64,ajax_updown_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,qode-title-hidden,qode-child-theme-ver-1.0.0,qode-theme-ver-7.4,hide_inital_sticky,wpb-js-composer js-comp-ver-4.5.2,vc_responsive,mob-menu-slideout-over

Auroville

 

…a place where the needs of the spirit and the care for progress would get precedence over the satisfaction of desires and passions, the seeking for pleasures and material enjoyments.
The Mother
Ogromna zlatna sfera koja liči na golf lopticu a tako nerealno šljašti u sred šume da izgleda kao da je baš maločas sleteo  NLO.  2500 „vanzemaljaca“  iz 50 različitih zemlja (našeg) sveta naselilo se oko svoje „letelice“ formirajuci državu u državi, Auroville – grad utopiju, mesto koje nikom ne pripada, nastalo sa idejom da okupi ljude iz celog sveta bez obzira na nacionalnu pripadnost ili religiju i pokaže svetu da je harmonija moguća.

 

Grad mladih koji nikada ne stare, grad bez novca, politike, gde svaka osoba u zajednici ima svoju ulogu, gde se obrazovanje zasniva na razvoju kreativnih veština, gde je hrana  organska i samostalno je proizvode, pa je zatim razmenjuju sa okolnim selima, grad bez automobila, policije, vojske, medija, nametnutih religija ili pritiska profitne ekonomije.

 

Alisa u zemlji čuda

 

O ovom neobičnom gradu čula sam od mladih Indijaca na svom putu kroz južnu Indiju i pojavila se želja za skretanjem sa puta u pravcu provere prakse tih davno zaboravljenih ideala.

 

Odseli smo u susednom gradiću – Pondičeri, bivšoj francuskoj koloniji čije ulice mirišu na bagete a arhitektura znatno odskače od ostalih gradova Indije.

 

Kupila sam haljinu od jedne Francuskinje koja šijući po francuskom ukusu pokušava da održi duh Francuske na ulicama koje odavno nisu kolonijalne i ponovo sam se osetila lepršavo i romantično posle dva meseca dugih, širokih stvari u zemlji gde usko i kratko nije primereno. Nije da mi je taj osećaj baš nedostajao ali s obzirom da  ovde ta pravila ne važe što da se ne iskoristi dan za promenu i za nove osećaje.

 

Tuk-tuk nas je vozio kroz fensi ulice, pored barova sa francuskim nazivima i penzionisanim Francuzima koji ispijalju  jutarnju kafu, preko asfalta do zemljanih puteva koji vode kroz neuredjena sela nedovršenih kuća, straćara, limenih i drvenih skloništa punih bosonoge dece, iz jedne krajnosti u drugu, do table Aurovila gde se vozač zaustavio rekavši nam „Dalje se ne sme kolima“.
Ulaskom u komunu sve se odjednom menja. Osećaj Alise u zemlji čuda. Trava je zelenija uredno podšišana, šuma besprekorna, smeća bez, tišina, mir, jezerce sa ribicama i lotosovim cvetovima…

 

Prolazimo pored solarnih panela, polja gde ljudi rade u tišini, stena koje govore o povezanosti zemlje i kamena, do drveta banjan (Ficus benghalensis – indijske smokve) koja počinje svoj životni ciklus kao epifitna biljka, kada njeno seme pusti klice kroz pukotine drveta domaćina pa taj vazdušni koren putuje do tla i u dodiru sa zemljom stvara novi koren i razvija novo stablo tako da na desetine novih stabala pomažu ovom drvetu malo starijem od stogodišnjaka, pružajući mu potporu. A da inače dominira prostorom svojom veličinom.
Geografski centar je srce i duša grada, Matrimandir – mesto za meditaciju, tišinu i fokus, iznutra prazan beli prostor u obliku lotosovog cveta za čiju je izgradnju bilo potrebno 35 godina.

 

Oko lotosovog cveta nastavljaju se lotosovi listovi u obliku parkova, zelenih oaza koje imaju svoj simbol cvet za progres, egistenciju, život, snagu, mladost…Mi smo izabrali da iskuliramo u „progresu“…

 

Grad inače ima  55% zelene površine pa su kućice nekako sakrivene u svom tom zelenilu.

 

Bez gužve, buke kao da je udaljeno svetlosnu godinu od Indije…

 

1a
2
3
4a
5
6a
7
8
9
11a
12
13

 

 Kad san postane java

 

Nastao 70tih godina kao bunt protiv tadašnje hladnoratovske klime ovaj „eksperiment“ pokrenut idejom sna u vremenu kada svet nije bio spreman za ovaj ideal danas slavi 50 godina postojanja.

 

Koliko su ti ideali uspeli da odole izazovima 21veka?

 

Tehnologija koju usavršavaju posebno u pravcu života u skladu sa prirodom nadmašuje modernu. Poštovanje prema začetnicima ove ideje naročito Francuskinji poznatom pod nazivom „Majka“  (The Mother) i dalje je ogromno pa njihove ideje i dalje žive. Većina stanovnika Aurovila su umetnici, spiritualni sanjari, eko farmeri, kreativni avanturisti pa se stiče utisak da su se uselili u svet koji im omogućava da zaborave pravi. Ili samo žive u skladu sa svojim uverenjima? Ono što ih je razlikovalo od zamišljene hipi komune je osećaj da svi nešto rade. Nema prostora za nerad. Svako doprinosi zajednici svojim talentom.

 

Obišli smo kreativne stvaralačke kutke (usporavajući zbog dinosaurosa na putu): ljudi koji boje odeću prirodnim bojama i na tradicionalan način, probali smo homemade pastu i pesto sos napravljeni od sastojaka koji se proizvode na njihovim farmama skuvane u solarnoj kuhinji, i pričali sa domaćicama o značaju lokalne proizvodnje i snabdevanja u cilju smanjenja ekološkog footprint-a…

 

Iako je pre 50 godina  začetnica ideje maštala kako ce u gradu živeti 50 hiljada ljudi, danas u njemu ima svega 2500 od čega su polovina Indijci. Porodica sa naših prostora nema ali sam od naših komšija, pronašla  Slovence na listi. Sistem je zatvoren i poprilicno elitistički. Potrebno je volontirati više od godinu dana da bi se postao građanin, kada ostali građani glasanjem odluče o tome.

 

S obzirom da novac kao platno sredstvo ne posotoji  zamenjen je Aurocard-om, elektronskom karticom preko koje se vrši razmena. Svaki stanovnik odvaja deo svojih prihoga za zajednicu, kako bi svi podmirili osnovne životne potrebe. Iako zvuči idealno ipak veći deo prihoda i dalje dolazi od donacija. Ne zna ko upravlja njima niti ikoga to interesuje.

 

Dan smo završili na obližnjoj plaži gledajući u Sunce koji je jedan od najznačajnijih resursa obnovljive energije u Aurovilu – život sam, (videvši ga i u zlatnoj kugli za meditaciju, simbolu energije),  pitajući se  gde je zid, granica ljudske gluposti, čiji udarac može da nas vrati u svest da nam Sunce daje mnogo više od svetlosti.

 

Ovo neobično mesto, koje nas tera na razmišljanje, pokreće a ujedno i smiruje, nije ni malo turističko niti poznato iako je mene podsetio na Diznilend – dokaz da se san može materijalizovati.

 

San

Trebalo bi da postoji negde na Zemlji
Mesto koje ni jedna nacija nebi posedovala
Gde bi sva dobronamerna ljudska bića
Sa istinskim ambicijama
Živela slobodno, kao građani sveta
I poštovali samo jedan autoritet
Istinu
Mesto mira, sloge i harmonije…
 
Majka