ZDRAVO, DŽONE - Green Passenger
pismo, bukovski
140
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-140,ajax_updown_fade,page_not_loaded,,vertical_menu_enabled,qode-title-hidden,qode-child-theme-ver-1.0.0,qode-theme-ver-7.4,hide_inital_sticky,wpb-js-composer js-comp-ver-4.5.2,vc_responsive,mob-menu-slideout-over

ZDRAVO, DŽONE

 

„Imam dva izbora, ostati u pošti i poludeti ili se igrati pisca i umreti od gladi. Odlučio sam gladovati“
Charles Bukowski

Kao uvod o mojim pričama o tumaranju svetom, počela bih  pričom o početku, i pismom na koje sam pre par dana nabasala slučajno. Pismo je napisao Čarls Bukovski, pisac koji je to postao zvanično u svojoj 49 godine (do koje je radio kao poštanski službenik) kada mu je jedan izdavač (kome je kasnije napisao ovo pismo) ponudio da će mu do kraja života plaćati 100 dolara mesečno pod uslovom da da otkaz i postane pisac.

 

Ono što je mene pokrenulo i dalo mi snagu bila je ideja o slobodi koju sam zaboravila da mi pripada, slobodi o čijem se korišćenju ovde priča kao o luksuzu, nužnom zlu  i ludosti, a ustvari slobodi koja plaši,  sloboda da radiš ono što želiš  i na način koji ti odgovara – sloboda koja čini život živim. Za tu slobodu kao i za sve slobode ovog sveta treba se boriti.

„8. 12. 1986.
 
Zdravo, Džone. Hvala ti na dobrom pismu. Nije loše ponekad se prisetiti kako je sve počelo. Znaš odakle sam došao. Čak i ljudi koji su o tome pokušali pisati ili snimati filmove, nisu to razumeli na pravi način. Nazivaju to poslom ‘od 9 do 5’. Nikad nije od 9 do 5, nema besplatnih pauza za ručak na takvim mestima. Štaviše, na većini takvih mesta izbegavaš ručak da bi zadržao posao. A tu je i PREKOVREMENO i u knjigama im nikad ne polazi za rukom opisati prekovremeno i to da, požališ li se na to, uvek postoji neki naivac koji će rado zauzeti tvoje mesto.

 

 
Znaš moju staru izreku: ‘Ropstvo nikad nije iskorenjeno, samo se proširilo na druge rase’.
 
Ono što najviše boli je postepeno propadanje ljudskosti onih koji zadržavaju poslove koje ne žele jer se boje da je alternativa puno gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Postaju tela u kojima se nalazi preplašeni i poslušni um. Boja napusti oko. Glas postaje ružan. I telo. I kosa. I nokti. Cipele. Sve postaje ružno.
 
Kao mladić nisam mogao verovati da bi ljudi mogli dati živote pod takvim okolnostima. Kao starac, još uvek ne verujem. Zašto to rade? Zbog seksa? TV-a? Automobila koje isplaćuju u mesečnim ratama? Zbog dece? Dece koja će raditi isto što i oni?
 
Ranije, kad sam bio mlad i seljakao se s posla na posao, bio sam naivan i pokušao razgovarati s radnicima: ‘Hej, šef u svakom trenutku može ući i sve nas otpustiti. Samo tako. Nije li vam to jasno?’
 
 
Samo bi buljili u mene. Predstavljao sam nešto o čemu nisu želeli razmišljati.
 
U današnjoj industriji postoje masovna otpuštanja. Stotine gube poslove i njihova su lica u čudu:
 
‘Dao sam 35 godina života…’
 
‘To nije u redu…’
 
‘Ne znam šta sad da radim…’
 
Nikada robove ne plaćaju dovoljno da bi bili slobodni. Daju im samo toliko da ostanu u životu i vrate se na posao. Ja sam to zapazio. Zašto nisu i oni? Klupa u parku ili opijanje u barovima činilo mi se podjednako dobro. Zašto tamo ne otići pre nego me oni tamo pošalju? Zašto čekati?
 
S gađenjem sam pisao protiv svega toga, bilo je olakšanje izbaciti sve to sranje iz sebe. I sad kada sam tu, takozvani profesionalni pisac, nakon što sam protraćio 50 godina života, otkrio sam da postoje i druga gađenja.
 
Sećam se kad sam radio u jednoj fabrici, jedan od radnika je rekao: ‘Nikad neće biti slobodan’.
 
 
Jedan od šefova upravo je prolazio pored nas (zvao se Morrie) i ispustio je slasni smeh, uživajući u činjenici da je njegov kolega u klopci do kraja života.
 
Imao sam sreću da napustim jedno takvo mesto, bez obzira na to koliko mi je trebalo, to me je ispunilo takvom radošču. Pišem to starog uma i starog tela, dugo posle vremena kada bi većina ljudi dopustila sebi da nastavi sa takvim stvarima, ali budući da sam počeo kasno, dugujem samom sebi da nastavim. A kad reči počnu nestajati i kad mi bude trebala pomoć da se popnem stepenicama i više ne budem u stanju razlikovati pticu od spajalice, i dalje imam osećaj da će nešto u meni pamtiti na koji sam način prošao kroz ubistvo, nered i muku i domogao se barem plemenitog načina da umrem.
 
To što niste u potpunosti protraćili život čini se kao vredno dostignuće, barem što se mene tiče.

 

 
 
tvoj dečko
 
Hank“